Point One: Kosovo - zona posebnih pasoša

Ovo istraživanje pripremljeno je za potrebe projekta Point One (.1) Njegovi rezultati služili su za potkrepljivanje informacija na konferenciji "Kosovo: zona posebnih pasoša" u okviru zastupničke platforme Empirika, a nastaviće da služe i za druge analitičke publikacije. Istraživanje je sprovela NVO Aktiv u okviru projekta Point One koji sprovodi Centar građanske energije. Ovaj projekat finansiran je od strane Kosovske fondacije za otvoreno društvo (Kosovo Foundation for Open Society). Uzorak: 200 ispitanika Metoda: F2F Period istraživanja: 20-25. januar 2018. godine Prosečna starost ispitanika: 43,24 godina (najmlađi 18, najstariji ispitanik 76 godina) Muškarci 115 (57,5%), Žene 85 (42,5%)

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Rezultati

Uzimajući u obzir starosne grupe obuhvaćene istraživanjem (punoletni građani četiri opština na severu Kosova, sa prosečnom starošću od 43 godine) podatak da 30% stanovništa (tabela 1) ne poseduje pasoš na prvi pogled deluje kao zabrinjavajuci podatak koji implicira odredjene sistemske nedostatke u pruzanju ovih usluga građanima. Medjutim tek mali broj ispitanika, tačnije 10% od onih koji nemaju pasoš (Tabela 2) je kao razlog naveo adminstrativne prepreke ili poteškoće pri pribavljanju neophodnih dokumenata. Ubedljivo najveci broj ispitanika, njih 75% je kao razlog neimanja ove putne isprave navelo da jednostavno ne postoji potreba za tim. To se može objasniti preovlađujućim socio-ekonomskim trendovima na Kosovu ali i u regionu, a to je društvena inertnost, poslovna statičnost (tj. dominacija tradicionalnih vidova zapošlenja) ali i činjenicom da za odlazak u veći deo zemalja u regionu nije potreban pasoš već  neki drugi oblik zvaničnih indentifikacionih dokumenata (Crna Gora, Makedonija, Srbija).

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ono što populaciju ciljanu ovim brzim istraživanjem čini posebnom je nesređeni pravno-politički okvir u kojem se garantuje pravo na državljanstvo a  time i izdavanje dokumenata za putovanje. Naime, pravo na dvojno državljanstvo koje je garantovano validnim zakonodavstvnom na Kosovu, kao i važeće zakonske norme u Srbiji koje stanovnike Kosova srpskog porekla tretira kao svoje punopravne građane (Ustavna preambula i derivacioni zakonski akti), omogućavaju stanovnicima opština na severu Kosova (obuhvaćenih studijom) neformalni izbor vrste pasoša koji mogu da koriste kao validna putna dokumenta (s tima da kosovski pasoš nije u potpunosti priznat u Evropi i svetu). Ova studija je pokušala da utvrdi koji su to razlozi koji utiču na ovaj izbor.

 

 

 

 

 

 

Tek svaki peti građanin severa Kosova poseduje zvaničnu putnu ispravu izdatu od strane vlasti u Prištini, dok ubedljiva većina poseduje neku od varijacija putne isprave izdate od strane vlasti Republike Srbije. Kao glavni razlog za to preovlađuje motivacioni faktor, bilo praktične prirode (57% ispitanika smatra da nema potrebu za njim)  ili političke konotacije uzimanja Kosovskog pasoša (skoro 20% je deciditivno izrazilo stav da ne želi da poseduje kosovski pasoš). Tabela dole.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Jedan deo ispitanika koji nemaju kosovski pasoš (ukupno oko 18%) ukazao je na administrativne prepreke u procesu uzimanja pasoša, uključujući i nedostatke osnovnih identifikacionih dokumenata (lične karte, izvod iz matične knjige rođenih) koji su rezultirali neuspelim pokušajem da se dobije ovakav dokument. Ipak, ubedljiva većina (skoro 60%) pozitivno ocenjuje institucionalnu spremnost da procesuira zahteve za izdavanjem pasoša od strane kosovskih Srba.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Pasoši koji podležu viznom rezimu za putovanje u zemlje Šengenske zone i drugih zemalja, a to su  kosovski pasoš i pasoš izdat od strane Koordinacione uprave za Kosovo u Beogradu, se među ispitanicima smatraju “manje poželjnim opcijama” u odnosu na one ispitanike koji su istu ispravu dobili zvaničnom promenom prebivališta u Republici Srbiji a ostali da žive na Kosovu (a takvih je nešto više od 20%).  Sam proces dobijanja viza na Kosovu se doživljava kao nužna administrativna procedura sa jasno definisanim uslovima, koja u najvećem broju slucajeva (skoro 90%) rezultira pozitivnih ishodom.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Ipak, uočeno je da je motivacioni element u značajnoj meri uslovljen korisnošću kosovoskog pasoša, tačnije činjenici da je podrvgnut viznom rezimu. Tako, skoro 50% ispitanika tvrdi da bi u slučaju da je kosovski pasoš izuzet iz viznog rezima (tačnije da se sa njim može putovati bez viza) ne bi imalo nista protiv da apliciraju za takav pasoš.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Zaključci

  • Pitanje pasoša, tj. državljanstva se sve manje posmatra kao nacionalno-emotivno pitanje, a više kao praktični izbor.
  • Promena prebivališta radi sticanja bezviznog putnog dokumenta je svepristuna pojava (20%) koja može imati praktične implikacije po takvu kategoriju stanovnika, kada dođe do uskađivanja baze podataka između relevantnih institucija u Beogradu i Prištini.   
  • Proceduralna efikasnost kosovskih institucija u procesu apliciranja za kososvski pasoš se ocenjuje kao visoka, onda kada su ispunjeni osnovni uslovi, ali i dalje se značajan broj stanovnika suočava sa administrativno-pravnim problemima u procesu dobijanja osnovnih dokumenata (lične karte, izvodi iz matične knjige rođenih, državljanstvo).